01. Istorija jedne gitare (deo četvrti)

04. TOMA RAKIJAŠ

Prave reči, pravih ljudi u pravom trenutku!

Šta??? Pročitali ste i "deo treći" cele priče, čiji Vam se kraj još ne nazire, a od zapleta, raspleta, pouka i sličnog ni traga, ni glasa! I šta je uopšte toliko specijalno oko tog Stratocastera, čak bio on i Fender iz 72. Kamo li, ni manje, ni više, nego najobičniji Squier! E, pa sve što Vam mogu reći jeste: "Čitajte dalje!!!", jer u "delu četvrtom" sledi kraj "priče o jednoj gitari!"

Dakle, gitara je bila zaista lepa! Otprilike u periodu kada je sticala tu svoju basnosl@vnu lepotu, ja sam već dosta bio zaglibio u vode bluza. Svake nedelje od 20-24h imao sam rezervisano vreme za radio-emisiju "Raskršća" radio Index-a sa legendarnim Vladom Pejakom. "Linija za džez i bluz" na Radio 202-ci, jednako legendarnog, Voje Pantića (mada je on znao, i dalje zna, da u svom programu dominantno potencira jazz, što mi se u to vreme i nije baš svidjalo). O svirkama da i ne govorim. Od pančevačke "Plave familije" ("Blue Family"), čiji je pevač uz višegodišnja trovanja iz rafinerije uspeo da formira jedan pravi crnački vokal, preko "Zone B", pa sve do zanimljivog benda Jelene Popin! Raritetni blues diskovi i još raritetnije SP ploče... Legendarni "brđanski" (Banovo-brđanski) klub Vox, uz sve bluzere koji su uz taj klub išli, pre svega mislim na "dražesnu" Anu Popović, i moj omiljeni sastav "Point Blank!" A gde je Vox, tu je i Voxstok, itd...

Naravno, to je dosta uticalo i na moje sviranje. Squier je tako dobio svoj prvi set jedanaestica, na putu ka još debljim žicama, na sebi. Doduše, nit' su te žice prijale njemu, nit' mojim prstima. Strat je jedva izdržavao tu tenziju, jer sam ranije dosta koristio njegovu tremolo ručicu, što je pretpostavljam isteglo znatno federe koji sam tremolo i drže. Sa 11-icama je tako bio daleko rotiraniji od svog normalnog položaja. Vrat se doduše jako dobro držao, ali je sve ostalo sa te gitare govorilo "skidaj ove žice sa mene!" Perfektno balansirane i iskotirane (istonirane) žice, kačile su i rendale pragove, čivije brzo popuštale... Otprilike tada desilo se i to da je pickguard počeo da liči na ispučali led savskog jezera dan posle gadnog mraza, pa i to da je srednji magnet otišao u raj za single-coil magnete. Drugim rečima, bio sam razočaran svojom gitarom, ubrzo zatim i svojim sviranjem, a zatim i samim sobom. Pravi bluzer!

Jednom prilikom, koju nedelju potom, svirao sam sa svojim starim društvom u našem tada omiljenom studiu. Studiu Tome Rakijaša, inače čoveku koga sam znao po tome što je igrao fudbal sa Geri Murom (Gary Moore), i što je, jednako dobro kao i Geri, "pržio" gitaru! Doduše Tomu do tog dana nisam nikad videlo pošto je studio održavala i držala jedna druga osoba. Nakon probe Toma je počeo da nas hvali kao klince koji su već naučili šta valja (tu probu, kao i sve druge probe svirali smo "Neki naš bluz")! Delovao mi je ponosan kao otac, koji je uspeo da nagovori sina da krene da se bavi sportom. Međutim, ono čime je Toma bio zapanjen, bila je moja gitara. Taj išmirglani, savijeni, jedva-funkcionionalni Natur-Strat, puž golać, nudista, opčarao je Tomu Rakijaša??? Nije ni meni bilo jasno! Tj. sve dok ga nije dohvatio u ruke, i počeo iz njega da cedi TONČINU! Ponavljam TON-ČI-NU!

Toma Rakijaš & Gibson Les Paul
Photo "Zona B"

Sada se ne sećam tačno šta mi je taj čovek tada sve rekao, ali znam da su to bile prave, pravog čoveka u pravom trenutku! Ipak uspeo sam da povežem par stvari koje su mi rečene, i koje sam uspeo da izvedem kao zaključak:

01. Ton dolazi iz tebe, iz tvojih prstiju!
02. Tehnički gledano, tvoja gitara je više nego sposobna!
03. Za nedostatke obrati se doktoru za gitare - majstoru!
04. Vežbaj!
05. Uz metronom!
06. Slušaj!

Nešto potom zaista sam otišao kod preporučenog-mi majstora, što je podstakla činjenica da je upravo taj majstor pravio (i lečio) gitare Crnketu iz Point Blank-a, jednom od mojih tadašnjih uzora. Anyway, mesec dana potom, moj strat je dobio novo odelo. Sunburst! Već je dosadno da pričam kako mi se nešto u nekom momentu činilo predivno, ali kako je moj Strat meni i dan danas najlepša gitara ikada, moraću... Činio mi se predivan! Plus, uz par tehničkih popravki, nisam mogao ni na šta da se požalim. Dobro, i dalje je "savski prickguard" ispucano držao magnete, od kojih i drugi otišao u single-coil raj, ali ubrzo sam i "savskog" zamenio predivnim, crnim, troslojnim pickguardom sa 11 šrafova, a magnete aktivnom EMG elektronikom... U svakom slučaju to su bili, za mene, minorni tehnički problemi. Rezultat je taj, Squier Affinity Fat Stratocaster... Do dana današnjeg!

Ako ste se ikad zapitali zašto igrači bilijara imaju svoje štapove, ili kuglaši svoje kugle... i odgovorili sebi sa odgovorom tipa: "Pa to je štap/kugla od toliko i toliko para, mora da je specijalan", NIJE! Glavna stvar u simbiozi čoveka i parčeta drveta, ili čega već je upravo ČOVEK! Igrač bilijara ima svoj štap zato što je to njegov štap! Daje mu najvažniju od svih stvari u umeštnosti: SAMOPOUZDANJE! Samopouzdanje je u svim psihičkim igrama i psihološkim naporima koje te igre nose, najbitnija stvar. Tenis, bilijar, gitara... Pouzdanost u svoju gitaru znači i pouzdanost u sebe. Loše mišljenje o svojoj gitari znači i loše mišljenje o sebi! A kada jednom vidite da je vaša gitara sposobna za sve, znaćete da ste i Vi isto. Sekund zatim ćete prevazići stare, beskrajne priče o "Zlatni gralovima" koje nikada nećete imati. Nikada dok ne uvidite šta je u Vama... Zanimljiv je monolog jednog profesora fiskulture pred svojim odeljenjem iz manje-više glupo-komičnog filma "Mr. Woodcock" (2007. Avery Pix, imdb.com/title/tt0419984/). Počinje rečima nešto ovako: "Tehnički gledano, ovo što držim u ruci (misleći na košarkašku loptu) ne predstavlja ništa drugo do malo vazduha i parčeta gume i kože. U pravim rukama, međutim, to je već košarkaška lopta!" Analogno tome, gitara prestaje da bude parče drveta i žica tek u simbiozi sa GITARISTOM! Prostom logikom dalje možete zaključiti da se gitaristom možete smatrati, tek kada budete mogli da na bilo kojoj gitari, odsvirate bilo šta ("jevanđelje po ORBI", škola gitare, link desno)!

Za mene je, kao što ste već imali prilike da pročitate ranije, najbitnija stvar da je gitara, shodno nekim mojim merilima i afinitetima, lepa! Da je prijatna za sviranje! Da zadovoljava minimalne tehničke zahteve, što podrazumeva dve stvari. Da radi (ako je električna)! Da je iole svirljiva! I to je sve! Sve dalje priče o gitarama i "Kamenjem sudbine", za mene, suvišne su i bolesno isperverzirane. Ali tako je samnom... A sa Vama??? Retoričko pitanje, ne odgovarajte!

Priča "ISTORIJA JEDNE GITARE"... a meni ostaje samo da Vas sve koji ste ovo pročitali, i sve Vas koji ćete tek pročitati pozdravim, i da Vam se od srca zahvalim! Nadam se da je bilo poučno! Naredne priče izlaziće jednom nedeljno, pretpostavljam petkom, pa bih Vas molio da i ubuduće pratite sadržaje ovog bloga, kao i da ih komentarišete, i da predlažete nove!

Pozdrav!

01. Istorija jedne gitare (deo treći)

03. JANICK GERS

Showmanship Rediscovered

Ako ste, čitajući "deo prvi" ove priče, pročitali smaragdno ZELENI strat, a zatim pogledali u slike iz "dela drugog", verovatno Vas nešto buni?! Možda mi neki i neće verovati, ali sunburst strat sa slika je isti taj Zeleni strat, samo par godina kasnije, no doći će sve to na svoj red...

Po kupovini svoje gitare, dosta sam vežbao. Mogu Vam reći i da mi prelaz sa akustare na električnu nije bio baš lak. Iako su žice na električnim gitarama generalno mnogo "mekše" (što je i sa mojim stratom bio slučaj), nešto mi u celoj stvari nije prijalo. Takav je uvek slučaj kada prelazite s jedne na drugu gitaru, pa Vam se može desiti da i prilikom prelaska na gitaru sličnu svojoj prethodnici (npr. sa Ibanez RBX serije na Stratocaster) imate blagih poteškoća. U svakom slučaju, kada prelazite na novu gitaru, očekujte da ćete potrošiti neko vreme prilagođavajući se novinama, tako da: Ne nasedajte na priče poput one iz filma "Crossroads" (Columbia P.Co. 1986. http://imdb.com/title/tt0090888/) u kojoj "simpatični" dečko Judžin uzima prvi put u životu Telecaster u ruke, krunišući ga perfektno odsviranim Paganinijevim 5. kapričom... Nemoguće!

Nešto vremena potom, u gradu je počeo da kruži legendarni koncert grupe Iron Maiden "Rock in Rio." Ovaj nastup je verovatno bio i prvi koji je bend "uvežbao", pa je lako bilo uživati i u starim hitovima, i u promociji pesama sa tada novog albuma "Brave New World." Pevač Brus Dikinson (Bruce Dickinson) je konačno stekao dovoljno kondicije da otpeva ceo koncert neprestalno trčeći po bini. Gitarista Dejv Marej (Dave Murray) je konačno navikao da svira i posle koje flaše, pa se broj "overbend-ovanih" nota smanjio na prihvatljiv nivo. Čak se i Ejdrian Smit (Adrian Smith) vratio u bend, zajedno sa svojim legendarnim solažama. I pored svega ovoga, najviše me je impresionirao treći gitarista Janik Grs (Janick Gers)...

Bruce Dickinson & Janick Gers,
ROCK IN RIO DVD 2002.
http://www.imdb.com/title/tt0280898/

Janik je sve vreme suvereno vladao binom. Zračio je neverovatnom (pozitivnom) energijom, uvek na granici da se stvarno zapitam, "da li je bio na nekim drogama?" Ono što me je ipak impresioniralo najviše je "stunt" u kome on vrti gitaru oko sebe... Showmanship! Ko je gledao film "Tenacious D: The pick of destiny" (Red House 2006. IMDB.com/title/tt0365830/) može sebi da dočara moju zadivljenost ovim potezom, ako se seti priče oko "Powerslide-a" (uklizavanja gitariste kolenima na bini). Mislim da sam narednih nedelju dana razvaljivao sebi leđa pokušavajući da uradim isto. U skučenom prostoru moje sobe, sem mojih leđa nastradao je i orman, ali nažalosti pomalo i gitara. Jeftini lak i farba otpadali su, pri svakom udarcu gitare, u sve većim komadima, pa je, već posle pola godine i mojih nedelju dana pokušaja da uradim "vetrenjaču", gitara već počela da liči na razlupani model SRV-ovog (Stevie Ray Vaughan) strata. Hteo bih ipak, da pre nego što nastavim, kažem da nisam neki ludak koji voli da lupa gitare o pojačalo (i slično), i da uvek iskreno žalim i najmanju ogrebotinu na svojoj gitari. Ali eto, dogođalo se da par puta, nekim mojim prijateljima, pa i meni jedanput, gitara prosto ispadne iz ruku. Plus i to sa "vetrenjačom", al' šta sad... U svakom slučaju, ostao sam sa iščukanom gitarom i bez mog "Powerslide-a."

Crossroads & Tenacious D: The pick of Destiny
Columbia Pictures Co. 1986.
Red House Films 2006.

Za slučaj da je neko IPAK voljan da pokuša da odradi tu stvar, evo par saveta. Kupite StrapLock-ove (zaključivače kaiša za gitaru)! Postoji dosta proizvodjača ovih "bezbedonosnih naprava." Ja sam se inspirisan tekstom sa "Orbine škole gitare" (linkovi desno) odlučio za Dunlopovu verziju, mada sam kasnije uvideo da ima i lepših i sigurnijih varijanti, ali i ovi rade svoj posao jako dobro. E sad, još jedna važna napomena! NIKO osim pomenutog Janika ne zna da uradi ovaj stunt SA kablom! Ingvi Malmstin (Yngwie Malmsteen), i ostala kompanija, svi koriste bežične adaptere, s kojima je stvar skoro prosta. Bez gitarskog kabla sam i ja uspeo, i to dosta dobro da odradim stvar, ali od toga nema koristi pošto sve to treba odraditi uživo, na svirci. Ako sada hitate na stranice proizvodjača bežičnih gitarskih sistema, odmah da Vam kažem da su oni jako skupi (firma Samson kao jeftiniji proizvođač nema sistem ispod 500 eura)...

Jednom prilikom sam čačkao nešto oko elektronike na svojoj gitari i slučajno pogledao bolje jedno od mesta gde je gitara udarena. Uvideo sam da je drvo ispod stvarno lepo, ili makar lepše od ispucale zelene boje, i ubrzo sam došao na ideju da gitaru ogulim! Petneast minuta kasnije sam se vratio iz farbare sa po deset metara od po par vrsti šmirgli. Prvo sam sve delove sa gitare staloženo skinuo i, analogno svom mestu na gitari, poređao ih po stolu (sistematičnost- jako bitna stvar u projektima ove i slične vrste)! Zatim sam počeo da šmirglam, što se ispostavlo kao jako gadna rabota. Trebalo mi je 6 sati, mnogo snage, a od čestica laka i prašine u vazduhu me je bolela glava naredna tri dana... Ali! Gitara je izgledala fenomenalno, još fenomenalnije sklopljena, a što je najbolje, i dalje je radila! Malo me je i podsetila na jednog od stratova koje je Janik svirao na pomenutom koncertu, pa sam, da bih je učinio još sličnijom, napravio ogromnu glupost. Naime Janik je na svojoj imao crne magnete, a ja na svojoj bele, ali sam provalio, totalno rasklapajući i sklapajući svoju gitaru, da su "gola kućišta" magneta, bez zaštitne plastike (prokleto bele boje), bila crna. Tako da sam bacio zaštitne plastične delove magneta, i voila... Eto crnih magneta. Misao da delovi magneta koje sam bacio u stvari predstavljaju ZAŠTITU nije me mučila narednih pola godine, dok magneti nisu počeli da crkavaju! Zajedno i s tim što je bez ZAŠTITNOG laka i drvo gitare počelo da me zabrinjava! Ali, gitara je bila stvarno LEPA!

01. Istorija jedne gitare (deo drugi)

01. Istorija jedne gitare (deo prvi)

PREDGOVOR
Ne prodajem ništa!

Odmah na početku, razjasnio bih jednu stvar. Neki su "uspeli" već juče da mi skrenu pažnju na to da slike sa desne strane ovih tekstova svojom pojavom impliciraju na to da (pre)prodajem muzičku opremu. E pa, kao što rekoh u naslovu "Ne prodajem ništa!" Slike su tu samo da uvedu čitaoca na suptilan način u priču o gitaristici. Mada se pazite svakog 24. frame-a u sekundi, pošto iskače poruka "Pij Coca-Colu" al' hej, pijemo je i ovako, tako da nema veze, a i meni kao stiže lova od sponzorstva (not). E, toliko o tome, sad na priču...

01. JKP Zelenilo Beograd
A dreamjob

Stvarno su retki trenuci u životu kada čovek ima cilj. Cilj može da bude svakojak, ali je važno da je jedini. Gledali ste sigurno neku romantičnu komediju u kojoj lik ostavlja sve, da bi, šta god, neku curu. Ima ih bilion u svim variacijama. U svakom slučaju, cilj tipa "Idem na pecanje u subotu sa društvom..." nije THE CILJ (dalje CILJ), kao ni "Ima da pređem ceo Half-Life do sutra!" Cilj o kome pričam mora imati tu dozu iskomlpeksirane fanatičnosti pored koje možete recimo da povraćate tri dana, i da spavate tri noći u produktima svog trodnevnog rada, a da to ne primetite. Ko je skoro zapazio srpske tenisere, zna o čemu pričam.

Anyway, ja sam nakon 3/4 godine sviranja svoje akustične gitare zacrtao sebi CILJ da ću kupiti električnu gitaru! Naravno nisam imao para, nije bitno... Na novčanu pomoć od roditelja nisam mogao da računam. "Upravo" su mi bili kupili akustičnu, u klasičnoj roditeljskoj zabludi da će ih to osloboditi od dužnosti da u narednoj deceniji daju još koji dinar na "dečije hobije." No, ni to nije bilo bitno, jer kao što rekoh, imao sam CILJ!

E sad, mala, ali jako bitna digresija. U putu ka svom CILJU, morate imati dobar oslonac i jaku podršku! Između ostalog, da ne biste tako ludi završili npr. u svojim, već pomenutim, trodnevnim produktima. Ja sam tako imao ortaka (na sreću imam ga i dalje, OLA Ćero!!!) s kojim sam uspeo da nađem, kako naslov kaže, posao snova. Preko izvesne omladinske zadruge, uz blago potezanje izvesnih veza, uspeli smo da dobijemo izvesni posao na beogradskoj Adi Ciganliji (savsko jezero, unikatno beogradsko pribežište od vrućina). Neizvesnost se u toj priči sastojala u tome što nismo znali o kakvom poslu se radi, kelnerisanju, prodaji sladoleda, ili... JKP Zelenilu Beograd, Ada. Bazično govoreći, dobili smo po stap sa ekserom, kesu i instrukcije kako da kupimo otpatke sa poda, a kad je to postalo lako, ašov i lopatu uz video školu (hm, nešto čudno) riljanja, prevrtanja zemlje i čupanja korova (bez rukavica)... Svako jutro, celo leto! No, i to se preguralo, i "već" tri meseca kasnije, stigla je plata. Ne sećam se tačno koliki, ali veliki procenat nam je bio skresan za neka penzijska osiguranja i sl... Ali 200 eura bili su moji... CILJ je bio blizu!

02. Kornelije Kovač
Reklame

Dok sam radio, i kasnije dok sam čekao svoje pare, naslađivao sam svoj duh web stranicama raznih proizvodjača gitara. Upoređivao specifikacije, čitao kritike i komentare, gledao slike... Ma sve. Ali je stvar bila u tome da u životu, čak ni izbliza uživo, nisam video električnu gitaru. San držanja električne gitare u rukama, pretvarao se iz fanatičnog u bolest. Tako je došlo do toga da sam, na dan kada sam konačno dobio pare, i bio stvarno bolestan, mada me to nije sprečilo da istog trena odem i kupim gitaru.

E sad... Šta lik koji u životu nije ni video električnu gitaru može da zna o kupovini iste? Ništa, ili jako malo, i kada Vam kažu da je najbolje da imate nekog iskusnog gitaristu pri sebi kada kupujete gitaru, ne lažu Vas! Sem toga što mogu da Vam kažu kako će raditi neka gitara, mogu Vam reći i koliko će raditi, što se ispostavilo kao jako važan faktor jer se dosta nižebudžetnih gitara prosto raspadne posle godinu dana...

U svakom slučaju, ja sam hteo Stratocastera. Dizajn mi se jako dopadao. Vidjao sam je u skoro svim muzičkim spotovima. U moj su se budžet uklapale razne kopije strata, ali me je najviše privlačio Squier-ov strat. Kao, ipak je "by Fender." I toliko sam o tome znao...

E, Kornelije se u celu priču uklapa mnogo ranije, još i pre moje kupovine akustične gitare. Znao sam da je komponovao mnogo fenomenalnih pesama Zdravka Čolića, ali sam ga i dosta poštovao po radu u progresivnoj Korni Grupi ("Trla baba lan" i ostale ludosti). Uglavnom, čovek je snimio reklamu za izvesnu prodavnicu muzičke opreme. Nakon reklame, ta radnja je lako ušla i ostala meni u glavi kao respektabilna i poštena. Mada je i meni bila jedina poznata "ne-socijalistička" radnja u gradu. Lako je zaključiti da sam po gitaru, kad je došlo vreme kupovine, otišao baš tamo (smejte se sad fori za koka-kolu s početka). Jedini Squier-ov Strat koji je ostao u radnji bio je Affinity Fat, a koštao je baš zgodnih 200 eura (Ironije li???). Iskren da budem, ja sam "išao na" najobičnijeg Affinity-a u kombinaciji sa kaišem i kablom i još nešto para ostatka, ali šta sad, pare nikad ne žalim. Par minuta i nešto tonova kasnije... Da, da! I ako poznajete taj veoma redak osećaj da je nešto kao stvoreno za Vas, sa ponosom Vam mogu reći da sam ga tada imao! Smaragdno zeleni Squier Stratocaster Affinity Fat!

O Meni...

Ostojić Luka, rođen 12. juna 1985. godine u Beogradu. Osnovnu školu i XV beogradsku gimnaziju završava sa izuzetnim uspehom uz značajne rezultate postignute i na van-nastavnim takmicenjima. Nakon toga opredeljuje se za studije na Arhitektonskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu. Pored arhitektonskih studija i muzike, rekreativno se bavi raznim sportovima.

U muzičke vode je ušao učešcem u školskom horu osnovne škole koje nastavlja u istom srednje. Kupovinom svoje prve gitare, 2001. godine, počinje ozbiljnije da se bavi muzikom i potpuno samouk, već godinu dana kasnije, postaje član benda "Recycle Bin" u kome je, uz svoju stariju sestru, Jelenu (hor KUD-a) za vokalom, i troje dosta starijih i iskusnijih muzičara, svirao kraće vreme. Nakon toga i sam oformljuje bend sa svojim srednjoškolskim drugovima: Antonijević Aleksandar-bubnjevi (Ispovest), Jonić Aleksa-bas gitara (Aeternia). Paralelno sa tim pridružuje se i sastavu "Misterija" u kome ostvaruje svoje prve nastupe po Beogradu i šire. Posle kratke muzičke pauze pridružuje se Iron Maiden tribute sastavu "the Clansman", koji posle par uspešnih koncerata, menja orijentaciju i ime u "Full Stop". U periodu 2004-2006. godine sa ovom bendom ostvaruje i preko 100 nastupa. Krajem 2006. godine uz basistu, Igora Poljovku, pridružuje se i bendu "Bang Bang", Marijana Raičevića, prvobitnog pevača sastava "Full stop".

Muzički vođen snažnim uticajima gitarista: Steve Morse-a i Vlatka Stefanovskog... bendova: Moloko, Deep Purple, Yes, Smak... i tadicionalne irske i makednoske muzike.

Pozdrav!

Kao prvo, pozdrav svima i hvala Vam na interesovanju.

Dobrodošli na OLA's blog,

domaći(nski) dnevnik o domaćoj (gitarskoj) muzici,
i još ponekim stvarima koje nas okupiraju s vremena na vreme...

E sad, naravno, najteže je početi, pa moram priznati da ni sam nemam preterano dobru sliku sadržaja ovog dnevnika, sem par grubih ideja u crtama, ali se nadam da će se vremenom sve razviti u jedan razumljiv sadržaj.

Muzika, i pre svega muziciranje trebalo bi da bude osnovica ove priče, mada zasigurno garantujem da će biti i izleta u polja fotografije, arhitekture... No, mislim da bi ipak bilo dobro da za početak objasnim muziciranje kao srž ovog bloga. Pod pričama o sviruckanju podrazumevam lako-edukativne (???) teme, pre svega u domenu gitare, iz mog dosadašnjeg i budućeg iskustva. Priče o određenim pesmama i delovima pesama, o svirkama i koncertima u određenom i apstraktnom pogledu, o gitarskoj opremi, možda malo i o elektronici itd.

Komentari, kritike i predlozi su esencijalni, jer će se po njima formirati budući sadržaji bloga, pa Vas sve molim da Vašim učešćem brže formiramo što kvalitetnije priče... Tako, podržani YouTube-om, RapidShare-om, Box.net-om i sličnim servisima, nadam se da će buduće priče isplivati negde... Pozdrav!