01. Istorija jedne gitare (deo četvrti)

04. TOMA RAKIJAŠ

Prave reči, pravih ljudi u pravom trenutku!

Šta??? Pročitali ste i "deo treći" cele priče, čiji Vam se kraj još ne nazire, a od zapleta, raspleta, pouka i sličnog ni traga, ni glasa! I šta je uopšte toliko specijalno oko tog Stratocastera, čak bio on i Fender iz 72. Kamo li, ni manje, ni više, nego najobičniji Squier! E, pa sve što Vam mogu reći jeste: "Čitajte dalje!!!", jer u "delu četvrtom" sledi kraj "priče o jednoj gitari!"

Dakle, gitara je bila zaista lepa! Otprilike u periodu kada je sticala tu svoju basnosl@vnu lepotu, ja sam već dosta bio zaglibio u vode bluza. Svake nedelje od 20-24h imao sam rezervisano vreme za radio-emisiju "Raskršća" radio Index-a sa legendarnim Vladom Pejakom. "Linija za džez i bluz" na Radio 202-ci, jednako legendarnog, Voje Pantića (mada je on znao, i dalje zna, da u svom programu dominantno potencira jazz, što mi se u to vreme i nije baš svidjalo). O svirkama da i ne govorim. Od pančevačke "Plave familije" ("Blue Family"), čiji je pevač uz višegodišnja trovanja iz rafinerije uspeo da formira jedan pravi crnački vokal, preko "Zone B", pa sve do zanimljivog benda Jelene Popin! Raritetni blues diskovi i još raritetnije SP ploče... Legendarni "brđanski" (Banovo-brđanski) klub Vox, uz sve bluzere koji su uz taj klub išli, pre svega mislim na "dražesnu" Anu Popović, i moj omiljeni sastav "Point Blank!" A gde je Vox, tu je i Voxstok, itd...

Naravno, to je dosta uticalo i na moje sviranje. Squier je tako dobio svoj prvi set jedanaestica, na putu ka još debljim žicama, na sebi. Doduše, nit' su te žice prijale njemu, nit' mojim prstima. Strat je jedva izdržavao tu tenziju, jer sam ranije dosta koristio njegovu tremolo ručicu, što je pretpostavljam isteglo znatno federe koji sam tremolo i drže. Sa 11-icama je tako bio daleko rotiraniji od svog normalnog položaja. Vrat se doduše jako dobro držao, ali je sve ostalo sa te gitare govorilo "skidaj ove žice sa mene!" Perfektno balansirane i iskotirane (istonirane) žice, kačile su i rendale pragove, čivije brzo popuštale... Otprilike tada desilo se i to da je pickguard počeo da liči na ispučali led savskog jezera dan posle gadnog mraza, pa i to da je srednji magnet otišao u raj za single-coil magnete. Drugim rečima, bio sam razočaran svojom gitarom, ubrzo zatim i svojim sviranjem, a zatim i samim sobom. Pravi bluzer!

Jednom prilikom, koju nedelju potom, svirao sam sa svojim starim društvom u našem tada omiljenom studiu. Studiu Tome Rakijaša, inače čoveku koga sam znao po tome što je igrao fudbal sa Geri Murom (Gary Moore), i što je, jednako dobro kao i Geri, "pržio" gitaru! Doduše Tomu do tog dana nisam nikad videlo pošto je studio održavala i držala jedna druga osoba. Nakon probe Toma je počeo da nas hvali kao klince koji su već naučili šta valja (tu probu, kao i sve druge probe svirali smo "Neki naš bluz")! Delovao mi je ponosan kao otac, koji je uspeo da nagovori sina da krene da se bavi sportom. Međutim, ono čime je Toma bio zapanjen, bila je moja gitara. Taj išmirglani, savijeni, jedva-funkcionionalni Natur-Strat, puž golać, nudista, opčarao je Tomu Rakijaša??? Nije ni meni bilo jasno! Tj. sve dok ga nije dohvatio u ruke, i počeo iz njega da cedi TONČINU! Ponavljam TON-ČI-NU!

Toma Rakijaš & Gibson Les Paul
Photo "Zona B"

Sada se ne sećam tačno šta mi je taj čovek tada sve rekao, ali znam da su to bile prave, pravog čoveka u pravom trenutku! Ipak uspeo sam da povežem par stvari koje su mi rečene, i koje sam uspeo da izvedem kao zaključak:

01. Ton dolazi iz tebe, iz tvojih prstiju!
02. Tehnički gledano, tvoja gitara je više nego sposobna!
03. Za nedostatke obrati se doktoru za gitare - majstoru!
04. Vežbaj!
05. Uz metronom!
06. Slušaj!

Nešto potom zaista sam otišao kod preporučenog-mi majstora, što je podstakla činjenica da je upravo taj majstor pravio (i lečio) gitare Crnketu iz Point Blank-a, jednom od mojih tadašnjih uzora. Anyway, mesec dana potom, moj strat je dobio novo odelo. Sunburst! Već je dosadno da pričam kako mi se nešto u nekom momentu činilo predivno, ali kako je moj Strat meni i dan danas najlepša gitara ikada, moraću... Činio mi se predivan! Plus, uz par tehničkih popravki, nisam mogao ni na šta da se požalim. Dobro, i dalje je "savski prickguard" ispucano držao magnete, od kojih i drugi otišao u single-coil raj, ali ubrzo sam i "savskog" zamenio predivnim, crnim, troslojnim pickguardom sa 11 šrafova, a magnete aktivnom EMG elektronikom... U svakom slučaju to su bili, za mene, minorni tehnički problemi. Rezultat je taj, Squier Affinity Fat Stratocaster... Do dana današnjeg!

Ako ste se ikad zapitali zašto igrači bilijara imaju svoje štapove, ili kuglaši svoje kugle... i odgovorili sebi sa odgovorom tipa: "Pa to je štap/kugla od toliko i toliko para, mora da je specijalan", NIJE! Glavna stvar u simbiozi čoveka i parčeta drveta, ili čega već je upravo ČOVEK! Igrač bilijara ima svoj štap zato što je to njegov štap! Daje mu najvažniju od svih stvari u umeštnosti: SAMOPOUZDANJE! Samopouzdanje je u svim psihičkim igrama i psihološkim naporima koje te igre nose, najbitnija stvar. Tenis, bilijar, gitara... Pouzdanost u svoju gitaru znači i pouzdanost u sebe. Loše mišljenje o svojoj gitari znači i loše mišljenje o sebi! A kada jednom vidite da je vaša gitara sposobna za sve, znaćete da ste i Vi isto. Sekund zatim ćete prevazići stare, beskrajne priče o "Zlatni gralovima" koje nikada nećete imati. Nikada dok ne uvidite šta je u Vama... Zanimljiv je monolog jednog profesora fiskulture pred svojim odeljenjem iz manje-više glupo-komičnog filma "Mr. Woodcock" (2007. Avery Pix, imdb.com/title/tt0419984/). Počinje rečima nešto ovako: "Tehnički gledano, ovo što držim u ruci (misleći na košarkašku loptu) ne predstavlja ništa drugo do malo vazduha i parčeta gume i kože. U pravim rukama, međutim, to je već košarkaška lopta!" Analogno tome, gitara prestaje da bude parče drveta i žica tek u simbiozi sa GITARISTOM! Prostom logikom dalje možete zaključiti da se gitaristom možete smatrati, tek kada budete mogli da na bilo kojoj gitari, odsvirate bilo šta ("jevanđelje po ORBI", škola gitare, link desno)!

Za mene je, kao što ste već imali prilike da pročitate ranije, najbitnija stvar da je gitara, shodno nekim mojim merilima i afinitetima, lepa! Da je prijatna za sviranje! Da zadovoljava minimalne tehničke zahteve, što podrazumeva dve stvari. Da radi (ako je električna)! Da je iole svirljiva! I to je sve! Sve dalje priče o gitarama i "Kamenjem sudbine", za mene, suvišne su i bolesno isperverzirane. Ali tako je samnom... A sa Vama??? Retoričko pitanje, ne odgovarajte!

Priča "ISTORIJA JEDNE GITARE"... a meni ostaje samo da Vas sve koji ste ovo pročitali, i sve Vas koji ćete tek pročitati pozdravim, i da Vam se od srca zahvalim! Nadam se da je bilo poučno! Naredne priče izlaziće jednom nedeljno, pretpostavljam petkom, pa bih Vas molio da i ubuduće pratite sadržaje ovog bloga, kao i da ih komentarišete, i da predlažete nove!

Pozdrav!